Авангарда или тријумф коперниканске естетике

Abstract

Полазећи од променљивог односа између центра и периферије у структурама културе, књижевности, антропологије или историје, о коме су у новије доба писали аутори од Ничеа, Шпенглера, Тињанова, Бахтина до Дериде и Слотердијка, историјску авангарду аутор одређује као феномен великог и далекосежног децентрирања европске уметности у првим деценијама прошлог века. Под децентрирањем подразумева се превазилажење евроцентризма у култури и уметности старог континента интересовањем за далеке (афричке азијске или латиноамеричке) културе, али и занемарене или скрајнуте слојеве самог европског уметничког наслеђа (паганско, средњовековно, фолклорно) затим устукнуће логоцентризма пред продором интересовања за ирационално подсвесно и инфантилно; крах естетицизма због одбацивања традиционалних и канонизованих естетичких вредности, првенствено лепог, на чије место долазе ружно, гротескно, апсурдно, шокантно или трагикомично; потом промене у жанровском систему оспоравањем дотадашњих "централних" жанрова и њихових конвенција; дестабилизацију статуса субјекта и деструкцију традиционалног текста изостанком кохерентног и хармонизованог односа делова / фрагмената и целине, па до експериментисања у језику и поетички самосвесног поигравања са граматичким нормама.

In this paper the author provides a designation of the avant-garde in the art of the 1920's, taking as his starting point the changing relationship between the center and the periphery in the structures of culture, literature anthropology or history, dealt with by authors ranging from Nietzsche Spengler, Tinyanov and Bakhtin to Derrida and Sloterdijk. The avant-garde is viewed as a phenomenon consisting of a large-scale and far-reaching decentring of European art in the first decades of the 20th century. What is meant by decentring is the overcoming of Eurocentrism in the culture and art of Europe through developing an interest in far-away (African, Asian or Latin-American) cultures, but also in the neglected and marginalized strata of the (pagan, medieval, folklore) heritage of European art itself; then the retreat of logo centrism before the onslaught of an interest in the irrational, the subconscious and the infantile; the downfall of aestheticism on account of the rejection of traditional and canonized aesthetic values first of all that of the beautiful, whose place was taken over by the ugly grotesque, absurd, shocking or tragicomic; then the changes in the genre system brought about by a denial of the genre conventions existing until then; the destabilization of the status of the subject and the destruction of traditional text through a lack of a coherent and harmonizing relationship between the parts/ fragments and the whole, right down to language experiments and poetically self-conscious playing with grammatical norms.