“Oneself as another” and “Narrative identity” in Shakespeare and Montaign
„Сопство као други“ и „наративни идентитет“ код Шекспира и Монтења
Апстракт
Philosophical insights of several Renaissance thinkers have their recognizable resonances in Shakespeare’s works. The echoes of Florentine Neo-Platonism, Erasmus and Machiavelli have been written about, but can hardly be traced by direct textual references. On the other hand, Montaigne’s presence in Shakespeare’s text is a different case. It can be proved that Shakespeare read Montaigne, not only by the assumption of his likely acquaintance with John Florio, the Elizabethan translator of Montaigne, but because of the obvious textual parallels in the works of the two Renaissance authors. This article, firstly, presents a short survey of the comparative investigation of Shakespeare and Montaigne. Secondly, it brings into focus the problems of selfhood and self-understanding, identity and time in Shakespeare and Montaigne, as analyzed by Robert Ellrodt and Hugh Grady. Finally, it introduces a possibility of a new approach to Montaigne’s and Shakespeare’s representations of selfhood and s...ubjectivity by pointing to the hermeneutical potential of Paul Ricoeur’s concepts ‘oneself as another’ and ‘narrative identity’ as developed in his studies Time and Narrative 3 (Temps et Récit 3, 1985) and Oneself as Another (Soi-même comme un autre, 1990).
Филозофски увиди ренесансних мислилаца препознатљиви су у
Шекспировим делима. О одјецима фирентинског неоплатонизма, Еразмових
и Макијавелијевих дела у Шекспировом опусу је писано, премда је директне
текстуалне референце готово немогуће установити. Монтењево стваралаштво
као подстицај за Шекспирово, међутим, представља сасвим другачији случај.
Може се доказати да је Шекспир читао Монтења, не само на основу његовог
вероватног познанства са Џоном Флориом, преводиоцем Монтењевих Огледа
на енглески, већ и на основу јасно препознатљивих паралела у делима двојице
ренесансних писаца. Овај рад најпре доноси кратак преглед компаративног
проучавања Шекспировог и Монтењевог стваралаштва. Потом се пажња
усмерава на проблеме сопства, саморазумевања, субјективности и субјективног
доживљаја времена код Шекспира и Монтења у студијама Робера Елрота
(Robert Ellrodt) и Хјуа Грејдија (Hugh Grady). Ауторка потом указује на
могућност новог приступа Шекспировом и Монтењевом представљању
сопства... и субјективности из перспективе феноменолошке херменеутике
Пола Рикера (Paul Ricoeur), а посредством његових концепата „сопство као
други“ и „наративни идентитет“ развијених у студијама Време и прича 3
(Temps et Récit 3, 1985) и Сопство као други (Soi-même comme un autre, 1990).
Кључне речи:
Shakespeare / Montaigne / self / subjectivity / time / narrative identity / Шекспир / Монтењ / сопство / субјективност / време / наративни идентитетИзвор:
Књижевна историја, 2015, 47, 157, 145-166Издавач:
- Београд : Институт за књижевност и уметност
Институција/група
Filološki fakultet / Faculty of PhilologyTY - JOUR AU - Bečanović-Nikolić, Zorica PY - 2015 UR - https://repff.fil.bg.ac.rs/handle/123456789/964 AB - Philosophical insights of several Renaissance thinkers have their recognizable resonances in Shakespeare’s works. The echoes of Florentine Neo-Platonism, Erasmus and Machiavelli have been written about, but can hardly be traced by direct textual references. On the other hand, Montaigne’s presence in Shakespeare’s text is a different case. It can be proved that Shakespeare read Montaigne, not only by the assumption of his likely acquaintance with John Florio, the Elizabethan translator of Montaigne, but because of the obvious textual parallels in the works of the two Renaissance authors. This article, firstly, presents a short survey of the comparative investigation of Shakespeare and Montaigne. Secondly, it brings into focus the problems of selfhood and self-understanding, identity and time in Shakespeare and Montaigne, as analyzed by Robert Ellrodt and Hugh Grady. Finally, it introduces a possibility of a new approach to Montaigne’s and Shakespeare’s representations of selfhood and subjectivity by pointing to the hermeneutical potential of Paul Ricoeur’s concepts ‘oneself as another’ and ‘narrative identity’ as developed in his studies Time and Narrative 3 (Temps et Récit 3, 1985) and Oneself as Another (Soi-même comme un autre, 1990). AB - Филозофски увиди ренесансних мислилаца препознатљиви су у Шекспировим делима. О одјецима фирентинског неоплатонизма, Еразмових и Макијавелијевих дела у Шекспировом опусу је писано, премда је директне текстуалне референце готово немогуће установити. Монтењево стваралаштво као подстицај за Шекспирово, међутим, представља сасвим другачији случај. Може се доказати да је Шекспир читао Монтења, не само на основу његовог вероватног познанства са Џоном Флориом, преводиоцем Монтењевих Огледа на енглески, већ и на основу јасно препознатљивих паралела у делима двојице ренесансних писаца. Овај рад најпре доноси кратак преглед компаративног проучавања Шекспировог и Монтењевог стваралаштва. Потом се пажња усмерава на проблеме сопства, саморазумевања, субјективности и субјективног доживљаја времена код Шекспира и Монтења у студијама Робера Елрота (Robert Ellrodt) и Хјуа Грејдија (Hugh Grady). Ауторка потом указује на могућност новог приступа Шекспировом и Монтењевом представљању сопства и субјективности из перспективе феноменолошке херменеутике Пола Рикера (Paul Ricoeur), а посредством његових концепата „сопство као други“ и „наративни идентитет“ развијених у студијама Време и прича 3 (Temps et Récit 3, 1985) и Сопство као други (Soi-même comme un autre, 1990). PB - Београд : Институт за књижевност и уметност T2 - Књижевна историја T1 - “Oneself as another” and “Narrative identity” in Shakespeare and Montaign EP - 166 IS - 157 SP - 145 VL - 47 UR - conv_2765 ER -
@article{ author = "Bečanović-Nikolić, Zorica", year = "2015", abstract = "Philosophical insights of several Renaissance thinkers have their recognizable resonances in Shakespeare’s works. The echoes of Florentine Neo-Platonism, Erasmus and Machiavelli have been written about, but can hardly be traced by direct textual references. On the other hand, Montaigne’s presence in Shakespeare’s text is a different case. It can be proved that Shakespeare read Montaigne, not only by the assumption of his likely acquaintance with John Florio, the Elizabethan translator of Montaigne, but because of the obvious textual parallels in the works of the two Renaissance authors. This article, firstly, presents a short survey of the comparative investigation of Shakespeare and Montaigne. Secondly, it brings into focus the problems of selfhood and self-understanding, identity and time in Shakespeare and Montaigne, as analyzed by Robert Ellrodt and Hugh Grady. Finally, it introduces a possibility of a new approach to Montaigne’s and Shakespeare’s representations of selfhood and subjectivity by pointing to the hermeneutical potential of Paul Ricoeur’s concepts ‘oneself as another’ and ‘narrative identity’ as developed in his studies Time and Narrative 3 (Temps et Récit 3, 1985) and Oneself as Another (Soi-même comme un autre, 1990)., Филозофски увиди ренесансних мислилаца препознатљиви су у Шекспировим делима. О одјецима фирентинског неоплатонизма, Еразмових и Макијавелијевих дела у Шекспировом опусу је писано, премда је директне текстуалне референце готово немогуће установити. Монтењево стваралаштво као подстицај за Шекспирово, међутим, представља сасвим другачији случај. Може се доказати да је Шекспир читао Монтења, не само на основу његовог вероватног познанства са Џоном Флориом, преводиоцем Монтењевих Огледа на енглески, већ и на основу јасно препознатљивих паралела у делима двојице ренесансних писаца. Овај рад најпре доноси кратак преглед компаративног проучавања Шекспировог и Монтењевог стваралаштва. Потом се пажња усмерава на проблеме сопства, саморазумевања, субјективности и субјективног доживљаја времена код Шекспира и Монтења у студијама Робера Елрота (Robert Ellrodt) и Хјуа Грејдија (Hugh Grady). Ауторка потом указује на могућност новог приступа Шекспировом и Монтењевом представљању сопства и субјективности из перспективе феноменолошке херменеутике Пола Рикера (Paul Ricoeur), а посредством његових концепата „сопство као други“ и „наративни идентитет“ развијених у студијама Време и прича 3 (Temps et Récit 3, 1985) и Сопство као други (Soi-même comme un autre, 1990).", publisher = "Београд : Институт за књижевност и уметност", journal = "Књижевна историја", title = "“Oneself as another” and “Narrative identity” in Shakespeare and Montaign", pages = "166-145", number = "157", volume = "47", url = "conv_2765" }
Bečanović-Nikolić, Z.. (2015). “Oneself as another” and “Narrative identity” in Shakespeare and Montaign. in Књижевна историја Београд : Институт за књижевност и уметност., 47(157), 145-166. conv_2765
Bečanović-Nikolić Z. “Oneself as another” and “Narrative identity” in Shakespeare and Montaign. in Књижевна историја. 2015;47(157):145-166. conv_2765 .
Bečanović-Nikolić, Zorica, "“Oneself as another” and “Narrative identity” in Shakespeare and Montaign" in Књижевна историја, 47, no. 157 (2015):145-166, conv_2765 .